O Tari se najčešće govori kroz lepotu prirode, dubinu kanjona, smaragdnu boju i čistoću vode, brzake, mostove i rafting. Ali Tara nije poznata samo po onome što se okom vidi. Oko nje je vekovima nastajao i drugi sloj priče – onaj koji pripada narodnom pamćenju. Na Balkanu je priroda oduvek bila više od pejzaža, a reke poput Tare doživljavane su kao mesta sa karakterom, voljom i tajnom. Otuda i brojne legende, nastale iz potrebe da se objasni ono što je ljudima delovalo preveliko, preduboko i previše lepo da bi bilo samo ovozemaljsko.
Zato legende iz kanjona Tare nisu samo zanimljiv dodatak prirodnim lepotama ovog kraja. One su deo načina na koji je narod pokušavao da objasni ono što ga je nadilazilo: dubinu kanjona, neobičan zvuk reke, naglu promenu vremena, tišinu planine i onu vrstu lepote koja ume da bude i zavodljiva i opasna. U tim pričama Tara nije samo reka. Ona je živo biće, svedok, saučesnik i sudija.
Legenda o čobanici i vitezu iz reke
Jedna od najpoznatijih legendi vezanih za Taru govori o mladoj čobanci koja je čuvala stado jelena. Priča kaže da je ona svakog proleća na obali Tare pevala tako lepo da su joj prilazili jeleni, a sama reka kao da bi na trenutak zastala da je čuje. Iz dubokog vira tada bi izlazio vitez na krilatom konju, noseći sa sobom krčag sa čarobnim napitkom koji je davao devojci. Od tog napitka ona je bivala zaljubljena u njega i osećala je ljubavno blaženstvo i mir.
Međutim, svaki njihov susret bio je kratak. Čim bi devojka ispila napitak, vitez bi se vraćao u dubine reke, a ona ostajala sama na obali, tužna i još više vezana za ono što ne može da zadrži. Na kraju, u jednoj verziji priče, nakon mnogo proleća i povremenih susreta, ne mogavši više da podnese čežnju, čobanica skače u Taru da potraži svoga viteza.
Ali, iako je žrtvovala život kako bi se srela sa voljenim, vitez joj i dalje ostaje nedostižan. Naime, kažu da je nakon njenog čina vitez izronio i vinuo se u oblake, odakle i dalje gleda Taru i ponekad preleće preko nje.
Ova legenda živa je i danas kroz verovanje da se svakog proleća čuje pesma kojom čobanica i vitez dozivaju jedno drugo, dok se napušteni jeleni šetaju oko Tare, a da onaj ko u kanjonu čuje tajanstvene i omamljujuće zvuke ove pesme može da se negde zauvek izgubi ili naglo potpuno osedi.
Kad malo razmislimo, jasno je da je ova tužna ljubavna priča mnogo više od narodne fantazije. U njoj je Tara predstavljena kao granica između dva sveta: onog ljudskog, u kom postoje želja, pesma i čekanje, i onog neobjašnjivog, u kom obitavaju dubine, tajna bića i ono za čim se poseže i kada znaš da može biti pogubno.
Legenda o bliznakinjama i boriji
Druga legenda iz kanjona Tare možda je još tužnija, upravo zato što u njoj nema ničeg natprirodnog osim same snage osećanja. Govori o dve bliznakinje izuzetne lepote, u nekim zapisima imenovane kao Bojana i Trojana, toliko slične da ih je, kako se pričalo, jedva i rođena majka razlikovala. Uvek su bile zajedno, jednako obučene, a pevale su toliko lepo da bi, prema predanju, zaćutale i ptice u gori, vetar među borovima utišao svoj huk, a sama Tara na trenutak ublažila šum vode kada one puste glas. Priča se da nije bilo dana da se pesmom, sa leve obale Tare gde su živele, ne oglase.
Vreme je prolazilo, bliznakinje stasale, kada se sa druge strane reke pojavio mladi pastir Radovan, čija je borija – truba napravljena od kore drveta – počela odgovarati na njihovu pesmu. Između dve obale počeo je neobičan razgovor: s jedne strane pesma sestara, s druge Radovanov odgovor u muzici. Ovaj neobični dijalog trajao je dugo, sve dok u selo nije stigao bogataš koji je zatražio ruku jedne od bliznakinja, a roditelji, bez mnogo pitanja, na to pristali.
Tada je pesma prvi put utihnula. Tri dana nad rekom, kako legenda kaže, nije bilo ni glasa ni odgovora, samo Radovanova borija koja je dozivala ono što više nije smelo da postoji. Četvrtog dana pesma se vratila, poslednji put i snažnije nego ikad: Bojana i Trojana su kroz nju poručile pastiru da vole samo njega i da ih od te ljubavi neće rastaviti ni smrt. Borija je, kaže predanje, odgovorila istom merom. A onda se priča završila onako kako velike ljubavne tuge u predanju često završavaju – sve troje skočili su u vir. Ostala je samo legenda da je to bila ljubav između pesme i borije, između dve obale i jedne reke koja ih je istovremeno razdvajala i spajala.
Legenda o planini Ljubišnji i zabranjenoj ljubavi
Treća legenda vezana je za planinu Ljubišnju, na desnoj obali Tare, i za Herceg Stevana, koji je krenuo da svom sinu jedincu dovede nevestu sa Durmitora, devojku o čijoj se lepoti nadaleko govorilo. Kada su svatovi sa devojkom krenuli, po starim običajima, lice mlade bilo je skriveno velom, pa niko od njih zapravo nije znao kako izgleda devojka koju vode kući.
Ali upravo na povratku, kada su prešli preko Tare i počeli da se penju uz planinu, dogodio se trenutak koji je promenio sve. Vetar je, iznenada i gotovo sudbinski, podigao veo sa lica mlade, a Herceg Stevan je tada prvi put ugledao njenu lepotu.
Taj prizor je bio toliko snažan da se opisuje kao udar groma: jedan pogled dovoljan da se poremeti red između oca i sina, domaćina i gosta, starog čoveka i mlade žene. Umesto da put nastavi prema kući, Stevan naređuje da se na zaravni razapnu čadori i da se tu konači. Te noći, pod zvezdanim nebom i na mestu koje je trebalo da bude samo prolazna stanica, legenda kaže da je svekar prišao snahi i time prešao granicu koju narodna priča nije mogla ostaviti bez kazne.
Kazna, međutim, ne dolazi od ljudi, već od prirode – iz vedrog jesenjeg neba počinje da pada sneg i zatrpava planinu i sve što se na njoj našlo. Otuda se, kaže legenda, i ime Ljubišnja dovodi u vezu sa tom kobnom i zabranjenom ljubavi i noći u kojoj su se želja, stid i kazna spojili u istoj belini, a rano padanje snega tumači se kao opomena koja se iz godine u godinu ponavlja.
Priče o Jerini
U pričama o Tari pojavljuje se i prokleta Jerina, dobro poznata figura južnoslovenskih predanja, koja je, kako se kaže, pokušavala da oko Tare gradi kule, mostove i druge građevine, ali joj reka to nije dopuštala. Tara joj je odnosila zidare u svoje dubine i rušila ono što bi započela, pokazujući da postoje mesta na kojima ljudska sila nije dovoljna.
Ove legende nisu samo folklorni ukras uz jednu poznatu reku. One su deo njenog identiteta i govore o tome kako su ljudi doživljavali prostor koji ih je istovremeno hranio, plašio i očaravao.
Zato ove priče i danas imaju smisla. Ne zato što ih treba uzeti doslovno, već zato što pomažu da se Tara razume drugačije. Ko u kanjon dođe samo po fotografiju, videće lepu reku. Ko dođe otvoren za priče i iskustva, shvatiće da je Tara mnogo više od prirodne atrakcije. Ona je deo kulturnog pamćenja ovog kraja.
